ЗА ДЕЦУ ОНА ЈЕ НАЈВЕЋИ ЈУНАК: Учитељица има само један циљ – да млади остану на селу

објавио Српски глас

Затварањем школе затвара се и село, културно и духовно, у сваком погледу, каже најомиљенија учитељица у таковским селима. Док малишани у граду имају неке друге идоле, за децу у селу и даље је највећи јунак њихова учитељица. Најомиљенија личност у таковским селима управо је Ружица Томанић, а њена неисцрпна енергија произилази из вере да млади имају перспективу на селу и, сходно својој идеологији, руши предрасуде и гради темеље будућности младим поколењима која овде настављају славну повест завичајног краја.

Четворо ученика сеоске школе још верују да свака учитељица у Србији дочекује ђаке испред школе, да свака својим ђацима ложи ватру и пипа чело да би проверила шта је разлог њихове ћутње, можда температура, јер то њихова учитељица ради. Она за то не мари јер, како тврди, ствара стабилне темеље њиховог образовања, али и погледа у свет.

– Рад са децом различитих узраста и разреда је само плус, јер једни од других уче, помажу се и узајамно сарађују. Сви су породично везани, брже зреле и нису им доступна средства комуникације као онима у градској средини. Нису оптерећени мобилним телефонима, нису генерација палчића која користе прсте више него мозгове, већ знају да се играју, читају, јуре за лоптом и не жуде за интернетом. Сви смо једна мала породица и ја сам њихов прозор у свет, њихов извор информација – каже учитељица Ружица Томанић.
Омиљена у горњомилановачким селима са неисцрпном енергијом и вером да млади имају песпективу на селу, задобила је поверење родитеља чијој деци гради стабилне темеље образовања.

Строга када треба, увек правична и увек са осмехом на лицу, описују је мештани сувоборског краја који су поносни на девојку која је из града дошла на село.

Пет година Ружица је свакодневно путовала из Горњег Милановца за Прањане, а онда је како помало у шали каже, нешто одабрала она, а нешто судбина.

– Упознала сам садашњег супруга Милована и ту сам, у Прањанима остала. Нисам замишљала да ћу живети овде, да ћу имати свадбу од три дана и да ћу након оволико времена, и даље бити заљубљена. Имам троје деце, једна кћи је већ у средњој школи, а две похађају основну у Прањанима. Пронашла сам себе, свој духовни мир и љубав. Љубав према мојој породици, послу и окружењу ме покреће. Водим се тиме да није срамота пасти, већ не дићи се и тако учим моју децу, и оне које сам родила, и оне које образујем – тврди Ружица.
Упркос радном времену, никада на време кући отишла није, са ђацима одради домаћи након наставе, а свако јутро их дочека на вратима школе.

Иако јој радни дан почиње у 5 ујутру, никада се пожалила није јер како каже, има свој циљ од кога никада неће одустати.

– Морам да истрајем да ова деца остану овде, да не би дошло до одлива деце, а самим тим и затварања школе јер затварањем школе затвара се и село, културно и духовно, у сваком погледу – закључује Ружица.

Повезане објаве