У питању је чак 109 година стара порука који су наши преци на Солунском фронту оставили – нама.Садашњима и овдашњима.
Објављена је у тадашњим новинама „Велика Србија“ у четвртак, 2. фебруара по тадашњем, ми бисмо рекли „старом“ календару, односно на Сретење (15. фебруара по овом „садашњем“, „новом“ календару).
Ништа није исправљано, па су тако остале и старе српске речи попут „тисућа“ (хиљаду), „повесница“ (историја), „народносно“ (народно). Али, без бриге. Разумећете сваку реч.
Јер, нама је и писано.
А тај текст, уводник на првој страни поменутих новина објављених у Солуну 2. фебруара по јулијанском календару 1917. године, о борби и слому, о новој борби – и новом слому, али и оном најважнијем, вери, гласи овако:
СРПСКИ УСТАНАК
„Данас је Сретење, други фебруар, дан који обележава један од најзнаменитијих датума у нашој повесници. На данашњи дан, пре стотринајест година, српски народ је решио да поведе једну од најимпозантнијих борби коју је икада запамтила наша бурна и славна прошлост.
На данашњи дан питомо шумадиско село Орашје било је сведок једног састанка Великог Вожда и преставника српског народа, који су се решили и заветовали да објаве свету борбу за ослобођење подјармљеног народа; људи који су се заклели да се боре до последње капи крви и то противу једне велике и силне царевине чије су се области шириле од обале Саве до Персиског Залива и Индиског Океана, замисао одважна и дрска, идеја смела и импозантна, појава какву није забележио ни један хроничар од како постоје и ратови и историја.
Отпочела је велика и славна борба која је из основа потресла и заљуљала Турску царевину, од које је некада стрепила и моћна Европа. Мушка одважност повела је српски народ у неравну борбу која је најизразитије манифестовала његову титанску снагу и силну енергију у борби за своје народносно ослобођење и уједињење. И кад је испаљен први српски топ са Опленца, који је наговестио почетак једне величанствене револуције, отпочела је огорчена, крвава и страшна борба, која је трајала — са незнатним прекидима — девет година, епоха, која је у Мишарској победи наговестила целом свету да се на Балкану помаља један велики, одважан, даровит и способан народ који је после силних напора и жртава успео да извојује политичку слободу за један део српске народне територије.
Тако је постала једна нова, млада, пуна живота и способности држава која је и у тим тешким политичким приликама умела да створи све основе за један културни и прогресивни живот.
Али за време великих европских пертурбација, на Србију нагрнуше огромне силе, противу које се није могло стати, и све што је стечено за једну деценију — изгубљено је. Србија је нестала као да никада није ни постојала.
Свирепи непријатељ је уништио војску, државне установе и сво народно благосгање и још нешто, ова је катастрофа проузроковала разне недаће, болештине, скупоћу и такву глад да је често тисућама људи нестајало дневно. И оно што није изгинуло у витешкој борби, пропадало је у току овог страшног и беспримерног народног искушења. Тада су савременици веровали и говорили да је српски народ завршио своје дане у историји Балкана, другим речима тадања поколења су тврдила да је његова улога завршена у историји нашег националног и историског живота. Ово је било 1813. године…
А после, знамо шта је било. Србија је понова васкрсла у пуном напону свога државног живота и наставила велико дело ослобођења и ујединења не само српског народа, већ и целога Балкана. И то је она чинила својом сопственом снагом!
А када је после прославе своје стогодишњице развила заставу ослобођења, њени су легиони бележили највеличанственије борбе и победе код Куманова, Новог Пазара, на Бабуни, Битољу, Скадру и Једрену, Брегалници и Видину, битке које су славом увеличале моћ српске деснице и нашег оружја, тада се наше државне територије увећаше придружењем Косова и Маћедоније, колевке наше старе моћи и културе, онда је, стварањем јединства обеју краљевина, положен јак и солидан основ нашој великој и славној будућности.
И онда, када су нам створене најлепше перспективе будућности, доживесно и ми да будемо сведоци једног свирепог народног искушења. Јер, оно што је наш народ стекао за читав век — упропашћено је. Уништена је наша политичка зграда, која је саграђена на гробовима хиљада племенитих и храбрих витезова, унитешно је народно богатство које је течено толико деценија, једном речју, једним замахом судбине, нестало је све оно што је било наш понос и нада, наш живот, имање и богатство, али и у овим данима тешког робовања, ми гледамо са ведрим челом, националним поносом и непоколебљивом вером и поуздањем у наш скори васкрс и у нашу славну и срећну будућност.
Јер савременици 1813. године, који доживеше да виде један ужасан народни слом, не изгубише веру чак и при помисли да је српски народ остављен самом себи, кад помоћи није било ни с које стране. И та је вера подржавала, бодрила и храбрила, она је презреној и униженој раји дала толико снаге и моћи да је ова после две године испољила такву џиновску силу пред којом је морала попуштати једна велика и силна царевина!
А данас, када се ми налазимо у сличним околностима, можемо с поносом констатовати да су нашу праведну ствар, прихватили најпросвећеније државе целога света, наше свето дело је данас постало заједнички принцип и највећих светских држава и зато ми ћемо, у име вечите правде и силе, доживети скори триумф победе истине и светлости над грубом силом, мраком, тиранијом и ропством.
Нека је вечита слава творцима Србије и неимарима народног уједињења!“
,Закључује се у тачно 109 година старој поруци наших предака – нама.
