Или када се прави да не види шта се заиста дешава? Или је можда плаћен да не примећује? Можда кад народ престане да верује медијима, па истину тражи на улици и на интернету?
Поверење у медије у Србији пало је на историјски минимум – мање од 20% грађана верује да добија објективне информације. Вест о хапшењу Шаровића на РТС-у се појавила тек када је он пуштен. Случајност? Не бих рекла. То је наша реалност.
Медији већ дуже време не служе да информишу објективно грађане, већ као пропагандно средство било које власти. Кроз медије држава појачава притисак на све оне који се дрзну да кроз свој посао дођу до истине.
Али, постоје изузеци. Локални портали, подкасти и независни новинари. Они су доказ да систем није потпуно угушио слободу. Не смемо дозволити да новинаре туку, хапсе или ућуткују – јер ако они падну, пада и последња нада за слободан глас. Часних новинара данас је мало. Или боље речено, новинара је мало, а оно ресто су само понављачи реченица преписаних из тефтера налогодаваца зарад зараде.
Зато се морамо борити за будуће дане, ако и када прогледа слобода. Можда је дно близу, али док год постоје они који говоре истину у овом медијском мраку, тама не може победити светло.