За почетак нам реците укратко, ко је Радомир Почуча?
– Човек од принципа.
Рођени сте у Вршцу, у Банату, какве успомене вас везују за тај град?
– Лепе, тужне, срећне и ружне, као што бива у турбулентном животу током “занимљивог” времена. Наравно, пријатељи и људи из окружења су најупечатљивији део слике коју носим у успоменама. Поред тога, Вршац би требао да има статус у Сербској историји као Орашац и Опленац, јер је у њему подигнут први прави устанак Срба 1594. Због те буне су Турци спалили мошти Светог Саве, јер су устаници под барјаком са ликом Светитеља ослободили цео Банат.
Прва асоцијација на помен вашег имена јесте новинарство, односно телевизија, реците нам када се код вас родила љубав ка тој професији?
– Љубав је можда преозбиљна реч, склоност је некако ближа. Од оца сам наследио гене, па и његов бас-баритон, речник ми се пунио годинама јер сам се још као дете заљубио у књиге, а дикција је била последица удруженог напора оба родитеља да правилно формулишем оправдања за све марифетлуке, којих није било мало. Стицај околности је довео до моје прве аудиције, по сестрином наговору, јер је она већ радила као новинар на општинском радију – и после пар месеци рада на “Вршачкој хроници” – она је добила награду за најбољу ауторску емисију у Војводини, а ја за најбољег презентера. И тако се закотрљала “каријера”…
Као новинар радили сте на телевизији „Пинк“, какво је сада ваше мишљење о поменутој телевизији?
– Врло лоше. Имао сам срећу да радим тада под диригентском палицом Тање Јордовић као ГЛОДУР-а, и без обзира што се нисмо слагали по политичкој основи, имали смо професионалан однос, јер су код ње морала да се поштују правила еснафа, етика, објективност и одговорност за објављену реч. Сада, када су “новинари” дозволили себи да буду део пропагандне машинерије, заслужују име “пресститутки”.
Да ли размишљате о повратку новинарском занату?
– Наравно, све време, али никада у редакцију кукавица и бескичмењака. Ја новинарство схватам смртно озбиљно, и главом дајем кредит у заштити свог извора, као и у принцип балансираног извештавања. На жалост, инсталирани уредници медија у Србији имају већином два проблема – или су кукавице у страху од власти, или су егоманијаци.
Против вас су се водили судски процеси због наводних увреда антисрпског удружења „Жене у црном“, какво је ваше мишљење данас о њима и да ли таква и слична удружења, данас имају неки утицај на друштво?
– Какво мишљење нормалан човек, родољуб и поштовалац традиције свог народа може да има о таквим креатурама? Није никаква тајна да су “Црне жене”, “Хелсиншки одбор”, “Јуком” и остале малигне ћелије овог друштва настале као још један вид притиска на власт и државу, у сврху застрашивања, кроћења, уцењивања, замагљивања и разводњавања истине и правде. Да је држава функционална, требала би да их третира као канцерогено ткиво исто као и у медицини. Данас већ мислим да су у опрезном тиховању, зато што је народ напокон схватио да је искључива дефанзива јалова, и што им је Трамп мало заврнуо славину из УСАИД и НАЛЕД-а.
Учествовали сте 2014. године у рату у Украјини, како данас гледате на актуелни рат између Русије и Украјине?
– 14-те године се сукоб у Донбасу могао сматрати грађанским ратом, и била ми је част и дужност да узмем учешће на страни нападнуте Руске мањине, и потомака Срба који су се настанили на тим просторима пре пар векова. Пошто сам препознао исти принцип изазивања грађанског рата као код нас 91-ве, познајем историју, методе специјалног рата, глобалну политику, а створила се прилика да се реално, оружјем у руци сукобим против стварног, повампиреног зла – одлука је била лака. Сада, после 11. година од моје последње битке, ослобођења Дебаљцева, на руску интервенцију гледам као на неопходну терапију излечења, детоксикације и дугорочног али неминовног зацељивања. Зло је затровало мањи, али кључни део украјинске државе, елиту и среброљупце, који су у рат са браћом натерали бројније невољне на нишану мањински вољних.
У Србији су већ четири месеца актуелни студентски протести, да ли подржавате студенте и да ли мислите да су њихови захтеви оправдани?
– Апсолутно, без резерве и задршке. Све што траже студенти, та наша дивна и храбра деца – је нешто што би требало и морало да буде апостроф у свакој нормалној држави. Три су независне гране власти, извршна, законодавна и судска. Ако извршна окупира законодавну и судску, онда је на делу диктатура. Срби као слободарски народ не трпи тиране, а да подсетим – наслов наше химне је “Боже правде”. Једнакост је предуслов правде, и пред слепом дамом са мачем и тасом морају да стоје и курвини бахати синови са и без чланске карте било које странке, био им џеп плитак или дубок. А што се тиче повећања плата наставном кадру, што се мене тиче, мало и траже. Нас од нестанка дели само пар упропашћених генерација, а добри професори и педагози су клесари нових светионика. У Срба се раћају не једном и Тесла, Пупин, Миланковић, Владиславић, Ђоковић, Велимировић…
„Тек кад изгубиш све, нађеш себе“, цитат је који стоји у опису вашег профила на једној друштвеној мрежи, шта сте ви изгубили и да ли сте нашли себе?
– Његоша сматрам незаобилазним и свеприсутним оријентиром, светиоником Сербства који је својим “Вијенцем” и “Лучом”, уз Марка Миљанова и Николаја Велимировића задао правац пловидбе Сербском броду. И рече Његош – нико чашу меда не искапи, док је чашом жучи не загорча… Постали смо, као народ, као део модерног човечанства помало плитки, површни, “готовани”, размажени модерним достигнућима и потрошачки менталитет је надавладао у огромном проценту почетни наш “основни програм” – Православља, Светосавља, наше традиције и наслеђа. Срби су скоро сметнули с ума колика је снага духа, одговорност изговорене речи и њене оправданости учињеним делом. Многи од нас нису свесни снаге коју у себи носе, страх, малодушност и равнодушност су их затрпали, па се под том наслагом прашине не види сјај негдашњих “силних оклопника” из Ракићеве поеме. Али, ова храбра и истрајна младост крвавих табана и смелих осмеха буди наду. Прошао сам “топлог зеца”, остављен на ветрометини, напуштен од колега, великог броја “тапшача” по рамену, изгубио посао без наде да ћу наћи ухлебљење, трпео флагрантне лажи и подмукле полуистине – све зарад поштовања принципа и родитељског васпитања, и опет ме нису сломили. Смејао сам им се у лице, и знали су да ме могу ућуткати само ако ме скрате за главу – што нису смели, јер је обичан народ одмах увидео право стање ствари. Кроз ту голготу сам изгубио све оно што материјалисти и мондијалисти вреднују, али сам спознао колико вреди реч истине, и да увек могу – колико год био малаксао – да направим макар још један корак.
Косово и Метохија је и данас болна рана српског народа, шта за вас представља тај део Србије?
– Све. Ту је клица израсла у заветни храст, ту је темељ не само Сербске државности, ту је извор на чијем зденцу морају да се светом тајном крштавају нове генерације. Божја правда и истина су на страни Срба, и само њима и можемо и хоћемо победити. Због тога је есенцијално важно да будемо истрајни, упорни, неуморни у тражењу повратка оног што су битанге покушале да продају или да се у наше име одрекну, због кукавичлука, потцењивања и личне користи. Методе су на избору – политика, дипломатија, култура, образовање, економија, али и обавештајно деловање и оружани модел. Такође, не заборавимо – и Крајине су силом отете. Сербска огњишта траже да се поново потпале. А силом отето, силом се и враћа.
Били сте члан Заветника, какво је данас ваше мишљење о њима?
– На жалост, нису оправдали име. Завет Косова је био интегрални део васпитања и стасавања десетинама генерација које су под османлијским ханџарима опстајале и проносиле дух Светосавља у Срба. “Заветници” су имали шансу да по Старини Новаку “буду кадри на страшом месту постајати”, али су одлуком да се утопе у ненародни, клептократски режим послушника неоколонијализма себе дисквалификовали као иоле озбиљни политички фактор. Цитирао бих речи нашег почившег Патријарха Господина Павла – “Ја сваком човеку прилазим са вером да је поштен човек. Ако није, ако ме превари, шта могу. Нека пред Богом одговара. Моје право није да судим о људима пре него што они покажу шта су.”
За крај, какву поруку имате за читаоце Српског Гласа?
– Хладна глава, ватрено срце и мирне руке… Сетите се ко сте, одакле потичете и шта у генима носите. Нека вам срце командује, јер ваша савест је глас Бога у вама. Нада и Вера су нас дефинисале, очувале и надахњивале. Пружите братску руку и остварите Завет да Само Слога Србина Спашава…