Апсолутна контрола режима над медијима у циљу сатанизације опозиције и опозиционог активизма, заједно са континуираним смањивањем демократске културе довели су до тога да се на активизам гледа са дозом подозрења. У таквим условима највише профитира бахата власт којој је и циљ да све политички писмене и слободољубиве грађане одврати од активизма, а највише страдају млади чија будућност постаје политички плен корумпиране власти.
Генерације рођене у 21. веку имале су ту несрећу да одрастају и школују се у времену владавине Српске напредне странке, која ће остати запамћена као највећи непријатељ будућности српске омладине. Образовна политика усмерена на креирање послушних кадрова, лоши услови студирања, као и мањак личних и политичких слобода који се осећа на свакодневном нивоу инспирисали су одређени број младих људи да јасно устану против режима и лично се кроз странке и политички активизам укључе у борбу за освајање грађанских слобода и изградњу бољег друштва.
Бити млади политички активиста у данашњој Србији значи не повиновати се стварима “јер тако мора”, волети своју домовину и животну средину, одбити да ћутиш на неправде према обичном, властима малом човеку, у општем смислу то значи бити слободан и рећи то на сав глас док неко покушава да те утиша!
Пласирање идеје о томе како је било који вид опозиционог активизма и побуне својеврсна издаја своје околине, као и усађивање “ћути, може и горе” менталитета ради лакшег управљања масама траје већ деценијама у Србији. Међутим, све већи број младих људи жељних промена у свом окружењу и креирању услова за останак у Србији разбија ову стигму и на све начине се бори да покрене менталитетске промене.
Бавити се активизмом као млада особа носи са собом могућност да ће вас поједини рођаци, познаници или људи из окружења гледати испод ока и оптуживати да сте “страни плаћеник” , међутим то само доноси мотивацију.
Насупрот предрасудама које друштво има о актвизму, овај вид ангажмана, поготово код младих људи је веома позитивна друштвена појава!
На овај начин млади активно исказују своје незадовољство, и у сарадњи са другима стварају капацитете за остварење друштвених промена ка којима теже. Кроз активизам појединац помаже друштву у коме се налази, и сам постаје стожер реформи.
Сматрам да би свакој политичкој организацији стратешки циљ требао да буде анимирање младих да се укључе у политички живот, и што више едукују о политичком систему и данашњици. Број младих који ступају на одређене политичке функције се повећава, међутим он је још увек на јако ниском нивоу и не презентује младе у оној мери у којој учествују у бирачкој популацији.
Неопходно је проналазити канале комуникације кроз које би се младима активизам приближио, и представио као сасвим нормална, и позитивна појава код слободномислећих грађана.Коначно, могао бих да кажем да је одлука младог човека да буде политички активиста цивилизован начин исказивања бунта.
Наше мале, свакодневне победе на улицама и у институцијама су нешто на шта ћу увек бити поносан, али и нешто што ме мотивише да сутра будем још енергичнији у борби за променама него данас. Коментари окружења не требају да буду препрека младим људима да се баве политичким активизмом, јер само заједно можемо да изградимо бољу будућност за нас, и оне који долазе након нас!
Оолитика утиче на све нас, због тога и ми млади морамо да утичемо на политику и креирамо политику по нашој мери!
Аутор: Павле Јеремић