Пише: Александар Девечерски

„Тата, ми бисмо волели да останемо да живимо у Србији“

Не знам да ли моја деца данас могу да разумеју колико је ова реченица била велика за мене, јер сам годинама говорио нешто потупно друго.

Више пута сам међу својим најближима говорио:
„Ја бих отишао одавде.“

Уморио сам се од страха, бриге и питања какав живот овде чека моју децу.

А онда су ми они рекли да би волели да остану овде. И нешто се у мени променило. А ко они желе да овде граде свој живот, онда ја желим да учествујем у стварању места вредног њиховог останка.

И зато ме ово што студенти раде толико дотиче.
Гледам њихову енергију, организацију, заједништво.
Помоћ једних другима.
Осмех упркос свему.

И сада, пред изборе, док гледам колико енергије улажу у оно у шта верују, осећам нешто што дуго нисам.
Наду да овде можемо да градимо другачије друштво.

Данас је јасније него икада, знам које вредности желим да заступам.
Одговорност.
Слободу.
Достојанство.
Солидарност.
Породица.
Родитељство.
Да не окрећемо главу једни од других.

И стојим иза њих.И исте вредности које покушавам да живим као тата, желим да живим и као грађанин.
Јер не могу своју децу да учим да имају глас, а да ја свој не користим.
Не могу да их учим одговорности, а да верујем да је стварање друштва у којем ће живети посао неког другог.

Зато данас не размишљам само:
„Да ли ће моја деца једног дана отићи из Србије“

Почео сам да размишљам:
„ШТА ДАНАС МОГУ ДА УРАДИМ ДА ПОЖЕЛЕ ДА ОСТАНУ“

Дали су ми још један разлог да останем, учествујем и стварам.
Да се борим за место у којем ће моћи да живе живот какав желе.
ДА ЖИВЕ У СРБИЈИ !!